Царот Душан – Цар на Рашани и Македонци

Царот Душан – Цар на Рашани и Македонци

Српската историографија од 19. век, Царот Душан (Стефан Урош IV) го именува како ЦАР НА СРБИ, ГРЦИ И БУГАРИ. Тоа е и официјалниот став денес.
Но, тој податок по сѐ изгледа дека e фалсификуван од страна на српските историчари во 19. век, бидејќи имале мотив - србизација на македонското население, т.е. БРИШЕЊЕ НА МАКЕДОНЦИТЕ - тоа било српска државна политика.

Во 1502, хроничарот од Дубровник Феликс Петантиус во “Historia Turcica” го запишал Душан како ЦАР НА РАШАНИ И МАКЕДОНЦИ.

Оригиналот е во библиотека во Нирнберг, ама еве еден српски превод што го потврдува ова и не се совпаѓа со официјалната српска историографија:

– “...У међувремену лукаво је обасипао њихове прве људе богатим даровима, срамотећи их потом као пребеге и издајнике. У таквим приликама "Стефан, цар Македонаца и Рашана" (Stephanus Macedonum Rasianorum caesar) – а то је главом наш кнез Лазар – за кога се вели да је био "изврстан војвода и ратник" (dux singularis et miles) наредио је војсковођама да сакупе војску, а велможе је позвао себи у двор да се посаветују о спасу државе. Међу званицама био је и један "илирски кнез, племенит и реван, по имену Милон Кабле" (dux illyricus quidam nobilis, pervigil, cui Myloni Chable nomen erat); није, наравно, тешко погодити да се иза тако измењеног имена не крије нико други до Милош Кобилић. За њега је речено да је такође примао дарове од Турака. На гозби, "цар" је својим "рашким, македонским и осталим кнежевима и првацима краљевства" одржао потресан и драматичан говор...“
"Славни царе! Говорим за себе, јер се јако стидим да пред овим узвишеним судом водим спор за друге. Ово је ствар у којој је глава у питању, а свако треба да чува своју главу и да је не изгуби безумно. Али када су војсковође, прослављени у рату, оптужени за злочин, зар није потребно да буду присутни и тужилац који им злочин приписује и сведоци који су достојни вере? Цар каже: гласине оптужују. Зар да њима верујемо? Пошто је, велможе, такав тужитељ веома непоуздан, ја никако не видим да се може образовати суђење за злочин Доиста признајем да сам од турскога цара примио дарове али одбијам да сам ја, Милон, пребеглица и издајник у бици. О царе када је одбијање дарова које даје тиранин смртно опасно, и када их, међутим примимо претварајући се да смо му верни и тако лукавством сачувамо главу онда је то вештина, а не може да буде злочин. Ти си царе, признао да ти је већ дуго пред очима врлина моја и мојих предака. Радо примам твоју похвалу, славни царе, али те молим: помози милостиво Милону да безумно не пропадне Старо право македонских краљева захтева да се суђење за злочин обави тамо где је он почињен. Према томе ћу ја поћи турском краљу да ми се тамо суди због злочина о коме се шири глас!"

извор:


Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Линк
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=737138173088409&id=648328758636018&substory_index=0